Виждам човека с кафявото яке
от прозореца на високата сграда.
Запазвам спокойствие,
но излизам бързо.
Тръгвам да тичам…
Понякога го настигам,
друг път изчезва безследно
и не знам дали го е имало…
Отслабнах с някой килограм.
Не мога да дишам.
Стомахът ме свива…
Задържам сълзите и се връщам.
От месеци гоня призраците,
които измислям сама,
но нито веднъж не те срещнах.
А бях толкова сигурна,
че това е твоето кафяво яке…
Sheh njeriu me xhaketa kafe
nga dritare e ndërtesës së gjate.
Mbaj qetësi,
por dal shpejt.
Po filloj të vrapoj…
Ndonjëherë e arrij,
herën tjetër ai zhduk pa gjurmë
edhe nuk di nësë ai ka ekzistuar…
Kam humbur disa kilograme.
Nuk mund të marr frymë.
Stomaku im zvogëlohet…
Mbaj lotët dhe kthehem.
Nga disa muaj po ndjek fantazmët,
të cilët u krijova vet,
por asnjëherë nuk të takova.
Edhe kisha aq e sigurt,
që kjo ishte xhaketa jotë kafe…